Alkoholičar sam postao onda kada je Elvira privremeno sa raka materice prešla na čir na dvanaestopalačnom crevu. Upravo sam bio došao iz bašte, izuo se pred vratima iz čizama, savio prljavu jaknu i požurio u kupatilo kako bih se oslobodio zadaha đubreta, ali na pragu mi je preprečila put. Rekla je. Rekla je lekaru. Ne onome kod kojeg je išla sa sa svojim rakom materice, već neurologu. Rekla je da sam alkoholičar, doca nas oboje čeka u ponedeljak, želi da sa nama razgovara najpre odvojeno, a potom pak zajedno.

Pa otićićemo ako nas čeka, uvukoh ramena, i iznova učinih pokušaj kako bih dospeo u kupatilo i konačno se istuširao. Ni ne pitam šta je sa njom, prigovorila mi je. Kako da ne, naravno, naravno da ću pitati. Nema zloćudni tumor. Nakon kraće efektne pauze dodala je da na osnovu ispitivanja uopšte nema nikakav tumor. No hvala bogu, pokazao sam olakšanje i propisno je sklonio s mog puta. Već sam za sobom zatvarao vrata, ali je ona još doviknula da možda ima jedan omanji miom, no da je i on regresirao, te ne samo da nema potrebe za operacijom, već čak ni za medikamentoznom terapijom. Lekar je rekao. Ona je pak, netom izišavši iz ordinacije, sedeći u autobusu dokučila da najverovatnije ima čir na dvanaestopalačnom crevu. I pre toga je sumnjala na to, a sada je u to sve sigurnija. U ponedeljak će se, čim raspravimo o mom alkoholizmu, pregledati kod interniste.

Produžila je, no voda je već lila na mene, nisam čuo šta je njenu sumnju učinilo izvesnom. Pretpostavljao sam, pošto su se medicinske knjige iznova gomilale na stolu, i uskoro će se od dosadašnjih različitija poglavlja sama od sebe otvarati ako ih čovek uzme u ruke.

Rak materice je inače nastao onda kada joj je menstruacija nastupila nedelju dana ranije, kao i sa nešto više bolova. Pre toga je imala zapaljenje timusne žlezde, još ranije početnu tuberkulozu, osteoporozu i hepatitis. U međuvremenu akutnu hipotoniju, hronični katar želuca, okoštavanje kičme, tetanus, psorijazu, srčanu insuficijenciju i uporedo simptome leukocitoze. Da, i kamenac u žuči, kojem je bila privržena uprkos tome što ga nisu otkrili ni rendgen ni ultrazvuk. Latentni žučni kamenac, to je znala da kaže tako tajanstveno, gotovo lascivno, da me je time uvek uzbudila ako bi to pomenula uveče u krevetu. "No izlečimo tu bolesnu žučkicu" - počinjao bih da je milujem po sa pomenutim organom ni u kakvoj vezi ne stojećim mestima - "znam ja jedan dobar terapeutski postupak" - te sam se i sam čudio kako se u ovakvim slučajevima nikada nije opirala. Sad je sigurno zatrudnela, govorila je smesta potom, mada je uzimala njene lekove, štaviše, očekivala je da i ja pazim, a koristila je i kalendarsku metodu, strogo se pridržavajući zabranjenih dana. Nakon dve nedelje je već vršila svakojaka testiranja na svojoj mokraći, a potom je išla na pregled. Oseća ona da ima nešto u trbuhu - odmahivala je u nedoumici sa negativnim rezultatima u ruci. Izjutra sam je zatekao nad WC-om kako bljuje, jedva je mogla da jede, stalno je želela nešto što pre toga nije podnosila, prežderala bi se toga, a potom povratila. Sigurno je vanmaterična trudnoća, govorila je, no u međuvremenu je - opreznost pre svega - i nadalje uzimala kontraceptive.

Kad bi samo znala zašto doca i sa njom želi da razgovara o mom alkoholizmu - dočekala me je vajkaljući se, kada sam se osvežen, u čistoj odeći pojavio u kuhinji. Sigurno želi da kaže kako mi treba pomoći da se izlečim. To joj se dopalo, ručali smo, veoma sam voleo njenu kuhinju, tamo u tuđini to mi je uvek najviše nedostajalo. Ostao sam sa njom dok je prala posuđe. Bilo je prijatno posmatrati kako reduje, protresa ispražnjeni flakon sa deterdžentom, ređa tanjire na sušilicu. Kada se izvila da podesi gasni bojler na toplije ili hladnije morala je da se propne na prste. Figura joj se izdužila, haljina joj je kliznula naviše do vrha debelih butina.

Ranije sam u ovakvim slučajevima čekao da iskaplje kafa kako bi je zajedno mogli posrkati. Njoj je sigurno mnogo nedostajala, volela ju je, činila je dobro njenom niskom pritisku. No nje se dobrovoljno odrekla, ja sam se zauzvrat gotovo u potpunosti odvikao od cigareta, kod kuće nikada nisam zapalio. Valjda sam upravo osetio taj nedostatak, to je delovalo u meni kada sam ustao, prikrao se iza nje, naglo je obgrlio straga, tesno se pripio uz nju i pritisnuo je o sudoperu. Nije se suprotstavljala, a nije se ni jednostavno ni prepustila, privila se u moj zagrljaj i izdigavši bedra raskrilila mi se.

Interesantno, ako to ne radimo u krevetu nikada potom ne pomišlja da je ovaj put sigurno zatrudnela.

Popravila je haljinu, onako zarumenela završila pranje i otišla u sobu da ispravlja sveske. Mene je pak čekala moja radionica iza šupe, noge su mi još pomalo podrhtavale kada sam pošao preko blatnjavog dvorišta.

Nadao sam se da ću napokon uspeti da dovršim lovački nož. Celog prethodnog poslepodneva sam se mučio sa jednim bakarnim obručem, nikako nije hteo da se naglavi na rukohvat, te je fini rad ostao za danas. Pre nego što sam se latio posla, po običaju sam, fingirajući nišanjenje, dohvatio samostrel - moj najlepši i uz najveći trud načinjeni komad. Za njega su mi već obećali i sto maraka, ali ga nisam dao. Ovaj sam napravio sebi, kako ne bih morao da se oslanjam samo na svoje dve pesnice. Ako udenem operenu strelu sa čeličnim vrhom, tada ću čak i sa dvadeset metara moći da probušim limenu kantu.

Elvira ga ne voli. Valjda zato što mu je tako jaka, tako kruta struna - ne može da ga nategne. Ona se kune u od moga tasta nasleđeno lovačko oružje. Ako otputujem, ona to stavi u pripravnost u ćošak kraj svoga kreveta, a ako sam ja kod kuće ono i tada mora da stoji u sobi, stavlja ga na vrh ormana pokraj moje stare gitare. Ako noću zalaje pas smesta se budi i uvek najpre pita gde je puška. Mada zna, uvek je ona stavlja tamo.

Ni od ovog lovačkog noža neću se rado rastati. Iako sam ga napravio po porudžbini, i kaparu sam primio. No što sam više radio na njemu tim mi je on više prirastao srcu. Već sam poznavao svaki čvorić na dršci, milovao mi je dlan, kada bih ga uzimao u šaku sa mnom je postajao gotovo jedno. Sa njegovom oštricom ću imati još mnogo posla, mislio sam, dobar čelik, voleo bih kada bi bio oštar poput brijača.

Koliko je bolje ovde prčkati, sanjario sam, negoli čistiti đubre iz svinjca, ili prekopavati baštu. No čak je i to bolje nego sesti na voz, putovati pola dana, potom sići u onom divnom gradu i ne videti ništa od njega, osim puste novogradnje na spoljnim parcelama grada, gde tokom 10 časova mogu da prenosim šut, mešam beton, razvlačim koloturno uže, da bih potom u samrtnoj praznini sa dvanaestoricom meni sličnih nesrećnika u poludovršenoj zgradi delio prigodan smeštaj i bio preumoran da iz džepa na stolici okačenog putnog odela zarad olakšanja mojih čežnjivih snova izvadim Elvirinu fotografiju.

Jedanput je jednog putovanju kući prethodećeg vikenda samo trebalo da odem u grad. Ipak nije bilo moguće provesti polugodišta u pustopoljini bez toga da vidim kružni put, koloritnu ponudu uličnih prodavaca, blistave radnje, male mirisne poslastičarnice, elegantne portale bioskopa, u kockarnicama sjakteću sreću, mamljivu polusenku barova. Pešačio sam mnogo kilometara, pompezni neonski napisi su se smenjivali, očarala me je mnoga opsena, vreva, magnetska sila me je privlačila od ugla do ugla, sve dok se na jednom prisnom mestu nisam odmorio. I toga ima dakle, i takvo nešto postoji? Toliko pića na jednom mestu, takvog osvetljenja, takvih žena? Osmehuju se na mene kao da me poznaju, ispituju moje raspoloženje, uveravaju me da sam ja onaj o kome nikada ni pomišljao nisam.

U zoru, kada sam istetutrao na ulicu, još sam imao veću polovinu moje mesečne nadnice. Otišao sam na stanicu, potapšao kartu i pasoš u džepu, sačekao da se postavi moj voz. Posmatrao sam kakvi sve sirotani žure tamo odakle sam ja došao, ili pak drugde gde žive isto tako kao i ja, a koji rade to isto što i ja ovde, tegle šut, otežalih ruku bacaju cigle, ili teškim bradvama odsecaju ogromne mesine, vuku sanduke, klešu zidove, testerišu drva ili čiste ribu od iznutrice, kako bi kući odneli nadnicu i predali je sopstvenoj ženi, koja se i kafe već odrekla i koja ne plaća pretplatu ni za jedne novine, koja ima debele butine i koja nalazi spas u nekoj bolesti kao bi nekako izdržala dok čeka njih, njih koji se žurno trude, koji se tiskaju po pasarelama kao da im spiker sa razglasa nije poručio ništa: nikada ne može da im se posreći da zakasne na sastanak sa sudbinom. Posmatrao sam kako se slomljeno penju u vagone što zaudaraju na mokraću, kako bi iz pustopoljina predgrađa što pre stigli u tamošnju prazninu, posmatrao sam ih i nisam se popeo zajedno sa njima. Ostao sam tamo na peronu, jer sam znao da uveče iznova treba da odem onamo, još jednom, da makar još jednom treba da sednem u obojenu polusenku, da treba da se obazrem da li je sve zaista bilo onako kako sam to video noćas, da nisam sve to samo sanjao ili izmislio, da se obazrem postoje li zaista takva prigušena svetla, opojni mirisi, takva zanosna muzika, toliko bajnog pića, takvih žena koje istražuju moje raspoloženje, koje svoje duge, zategnute butine polažu unakrst na visokim barskim stolicama.

Narednog sam dana u vozu, zahvaljujući posredstvom preostaloga novca kupljenim dvema flašama piva, uglavnom ispavao moje pijanstvo, jednodnevno kašnjenje Elvira nije pominjala, moje stanje je smatrala iscrpljenošću, i tek me je nakon što smo večerali upitala koliko sam novca doneo kući. Nisam doneo nimalo, priznadoh bez osećanja krivice, a ona me nije upitala ni za uzrok ni za povod, ni za okolnosti niti za motivaciju, nisu je interesovali objektivni i subjektivni činioci, samo je bečila oči kao neko ko ne shvata šta se to zbiva oko njega, šta se to događa sa njom i sa mnom, šta predstavlja ovaj nerazumljivi istorijat, pa zar nisam od 35 dana 28 proveo u inostranstvu zato da bih doneo novac, pa zašta drugo se ona brine o stoci i rije zemlju, zbog čega drugog ona uveče gleda u plafon i noću žvaće okrajak jorgana tokom četiri nedelje ako ne zbog toga da bih ja doneo novac. Zbog čega siroti ribar vraća zlatnu ribicu nazad ako ne zbog tri želje, zašto kreće razbaštinjeni treći sin da okuša sreću, ako ne zbog polovine kraljevstva. Pa šta ja umišljam o sebi kada se ne držim ni neumoljivih pravila iz bajki. i kada njeno odricanje ne razmenjujem za prostrti sto. Propio sam. Sve sam propio, rekoh radije drsko umesto stideći se, okrenuh se na peti i pređoh kod Dežike u susedstvo, koji me, videvši moje stanje, smesta ponudi rakijom. Dobrano smo se napili, no čista domaća komovica me je nakako i rastreznila nakon mnogih pića sa neizrecivim imenima. Oko ponoći sam se čiste glave oteturao kući i narednog dana sam, kao i uvek, iščistio svinjac od đubreta i skuvao pomije pre nego što se Elvira probudila. Imam još pet dana ovde, računao sam, za to vreme ću biti uzoran muž, a narednu mesečnu platu ću do u filer tačno doneti kući, odlučih da izostanem i iz nedeljnog pijenja piva i tablića, a ni onu neprijavljenu kutiju jeftinih cigareta neću štedljivo popušiti. Tako je i bilo. No kao što onomad nije prigovorila zbog mog terevenčenja, tako me sada nije ni pohvalila zbog moje štedljivosti. Kada sam juče došao kući bila je jedino obuzeta svojim rakom materice, kući je iz biblioteke dovukla ogromne leksikone, i zavukla se u od prijateljica iskamčene šarene magazine, razmenjivala je grozne slučajeve o čudesnim izlečenjima, jedva me je konstatovala. To me je pomalo ogorčilo, iznova sam se ukotvio kod Dežike, popili smo par čaša lakog vinca, no ono mi ni u glavu nije pošteno udarilo.

Za danas je na presiju negativnih nalaza privremeno prešla na čir dvanaestopalačnog creva, nagoveštavajući finim aluzijama da to smatra tek privremenim rešenjem - jedna takva tričarija od bolesti ne može opstojati dugo - čir na dvanaestopalačnom crevu, to zvuči tako banalno. Samo ukoliko tome ne doda: muž joj je alkoholičar. Dobro bi i bilo, razmišljao sam dok sam brusio oštricu, kada bih zarađivao toliko da svakoga dana mogu pošteno da se napijem, da zaboravim sve ono što mi tu u glavi neprestano odzvanja - zatvorenu fabriku, beskorisnu struku, Elvirine smešne plate i priglupog direktora, šut i beton, strepnju da će me uhvatiti u radu na crno, čišćenje đubreta, noćno lajanje pasa - dobro bi bilo sve to izbaciti i samo se baškariti u zanosnoj sreći, svejedno da li u elegantnom baru u centru grada ili pak kod Dežike na prljavoj verandi.

U vražju mater, prosiktah bez ikakvog povoda, kada sam video kako mi se oštrica lovačkog noža duboko, do kosti, urezuje u jagodicu palca. Krv je gotovo šikljala, no smesta je stala kada sam ga svom snagom pritisnuo drugim prstom.

Pogledao sam unaokolo ne bih li u radionici našao neki povez, no do ruku su mi dopadale jedino prljave krpe, te iziđoh na dvorište. Elvira je tada izašla iz kuće sa tastovom lovačkom puškom u ruci.

 

II.

U svom životu ujaka sam video samo jednom uživo. Onda kada je došao u posetu svojoj sestri prvi put posle pedeset godina.

Majka je spremala ručak. Nas dvojica smo sedeli pod venjkom u dvorištu naše kuće i pijuckali viski. U vezi pića, rekao mi je da je posle ujnine smrti počeo da pije po jednu bocu na dva dana. Ujak je već bio ušao u desetu deceniju života. Avionski let mu nije ni najmanje smetao.

Skoro više od sata samo me je gledao i smeškao se sa cigaretom u ustima. Uvlačio je duboke dimove i skoro ništa nije ostajalo od njih kada bi izdahnuo. Ne znam gde je sav taj dim nestajao, uglavnom nešto se čudno dešavalo sa tim dimom.

Onda je zapalio novu cigaretu. Potom se nagnuo prema meni i pokazao mi jednu fotografiju sa jednom devojkom. Fotografija je bila fino očuvana a na njenoj poleđini stajalo je Aug. '38 Florida.

" Šta kažeš, a?", reče ujak.

" Lepa devojka, nema šta.", rekoh.

" Vidiš, moj nećače, znao sam da ti imaš smisla za lepe stvari, inače ti ovo ne bih pokazao, ne bih ti ništa pokazao i, da se ne varaš, malo bih ti šta rekao, samo bih te ovako gledao kao što sam te gledao, onako kako inače gledam svakojake budale.", reče ujak.

Ujak mi se od početka nije svideo, te njegove kristalno plave oči, njegovo držanje, ćutanje, smešak, to jedenje dima. Ipak, pokušavao sam da ga zavolim, bilo je nešto u njemu što je trebalo zavoleti, nisam znao šta je to, ali nešto je postojalo, istina previše zagonetno, ali nešto što sam i sam za sebe mislio da posedujem, ili ako već ne, što bih voleo da posedujem. Kao da je njegov dolazak označio trenutak u kome sam napokon mogao prepoznati sebe. Možda mi se zbog toga nije svideo, i možda sam zbog toga poželeo da ga zavolim.

" Da li je živa?", rekoh. Onda se malo nagnuh nazad od stola.

Ujak mi diskretno mahnu rukom da se vratim stolu.

" O tome hoću nešto da ti kažem.", prošapta ujak, iako nije bilo nikoga u blizini ko bi mogao da nas čuje. Istina, majka je povremeno prolazila dvorištem, usput nam se osmehivala i odlazila svojim poslom, a on kao da je zaboravio da je njegova sestra gluva.

" Ako sam zbog nečega došao ovde, došao sam da bih nekome ispričao ovu priču.", reče ujak i uvuče duboki dim iz cigarete.

Isprva sam pomislio da je ujak već pomalo pijan ili da je po sredi skriveno staračko ludilo. Doći iz Glazgova u Beograd posle pedeset godina samo da bi se nekome ispričala priča o nekoj devojci sa fotografije, makar se radilo i o ljubavi života, prilično je sumanuto. Doduše, možda je ujaku dosadno, pa je rešio da se malo zabavi. Iskreno, meni je sve više prijalo društvo sa ujakom, ali sam imao neke obaveze. Pitao sam se koliko će sve ovo potrajati. Polako sam osećao nervozu zbog svega toga. Ipak, nastavio sam da sedim oslonjen laktovima o sto nad kojim su nam se vlasi kose dodirivale.

" Jedva čekam da čujem.", rekoh.

U tom trenutku majka se zaustavila nasred dvorišta s rukama podbočenim o kukove. Bezglasno je otvarala usta, čime nas je na svoj način pitala kada ćemo poći na ručak. Objasnio sam joj malo rukama, malo usnama, da ćemo jesti kasnije. Njegova sestra je i nema, on to dobro zna, ali se ipak malo uzbudio kada je video kako se mi olako sporazumevamo. Onda je majka nestala iza ulaznih vrata kuće.

Pogledao sam na sat. Imao sam još pola sata na raspolaganju. Osećao sam nadiranje znoja od stopala pa sve do potiljka.

" Ujače, malo sam sa vremenom..." -

" To zaboravi, ili smesta odlazi!", reče ujak.

" Ne, mislio sam, možda..." -

" Nećače, najbolje je da odeš, ja se sutra vraćam na Ostrvo, bilo nam je lepo, uostalom, dovoljno smo pričali, na kraju o čemu bi smo više pričali.", reče ujak i uvuče dubok dim cigarete. Potom se osvrnuo okolo i zaustavio pogled na starom drvetu kajsije.

Ne volim nedoumice. On je trebalo da mi ispriča nešto, ko zna šta, i ko zna kome osim njemu bitno, a ja sam imao svoja posla od kojih mi je zavisio budući život. Onda sam shvatio, kako moji poslovi i nisu tako važni jer od njih nisam i neću imati skoro nikakve koristi, sve je to gusta magla, ja sam na neki način naprosto već propao i sve sam manje siguran da bi bilo šta više moglo promeniti moju situaciju. Čak bih mogao reći, kako sam u vezi sa svim tim poslovima u stvari lagao ujaka, o sebi da i ne govorim. Nisam imao nikakvih poslova, nisam imao ništa sem uzaludnog pokušaja da se izbavim od nečega o čemu nisam znao ništa.

" Ujače, ne znam koliko me razumeš, ali to što bih čuo od tebe, to bi za mene bilo najznačajnije što bih u ovom trenutku svog života mogao čuti.", rekoh.

" To što bi voleo da čuješ moju priču, ne znači mi bog zna šta i zato dobro razmisli, moja priča ostaje kod mene, svejedno, ispričao je tebi ili nekome drugom, ili pak nikome. Ali gde je tvoja priča moj nećače, voleo bih da čujem tvoju priču, to bih voleo da čujem!", reče ujak i otpi gutljaj viskija.

" Nemam nikakvu svoju priču. Sve što bih mogao da kažem neko je pre mene već ispričao. Ono što bih možda i imao da kažem ne bih umeo da ispričam. S tim sam se odavno pomirio. Mada sam se naslušao svakojakih priča i to me još uvek uzbuđuje. Uzbuđuje me da slušam.", rekoh.

" U redu, onda slušaj. Video si ovu devojku sa fotografije. Dobro sam je poznavao, više nego dobro. Lusi. Tako se zvala. Upoznao sam je u jednom malom mestu na zapadu Škotske, onda kada sam počeo kao prevoznik. Vozio sam svoj kamion i pomalo se pravio važan. Njoj se to svidelo. Mislim, ja sam joj se svideo. Da skratim, jako smo se zavoleli. Onda je ona iznenada otišla za Ameriku. Pisala mi je da se udala. Ubrzo mi je pisala da se razvela i da se vraća kući. Nisam više želeo da čujem za nju. Ipak sam bio tamo u tom mestu kada se ona vratila. Ona se vratila sa psom. Da, bio je to vučjak. Niko me tamo nije poznavao. Pratio sam je i pažljivo se kretao oko njene kuće da me niko ne primeti. Onda jedne večeri vidim dvojicu tipova kako se muvaju oko njene kuće. Bilo je negde oko devet. Malo su gledali kroz prozor a onda se izgubili. I sledeće večeri su se pojavili u slično vreme. Pošto su otišli, došunjao sam se i ja do prozora. Video sam propetog vučjaka nad golom Lusi. Vučjak je na prednjim šapama imao rukavice. Vratio sam se u kamion. Nisam mogao da spavam. Negde pred zoru, opet ona dvojica. Ulaze u Lusinu kuću, i ubrzo je uvezanu izvode napolje. Onda je odvode do jedne stene iznad provalije. Pomislio sam da krenem kamionom na njih ali sam odustao. Malo potom videh kako je gurnuše. Moja Lusi. Ostao sam tamo još nekoliko dana. Nisam znao gde ću. Pas je stajao danonoćno na toj steni i zavijao. Bila je to prava pseća agonija. U jednom od tih dana, u sumrak, probudi me jedan pa još jedan hitac iz pištolja. Upalio sam kamion i krenuo za istom onom dvojicom. Onda sam naglo prikočio. Okrenuo pun volan ulevo i otišao zauvek iz tog mesta. Eto, to sam hteo da ti ispričam.", reče ujak i uvuče dubok dim.

" Priča je strašna, ali kao da sam je već negde čuo, da, mislim da mi je jedan Crnogorac, Blagota iz Danilovgrada, tačno, on mi je ispričao jednu vrlo sličnu priču.", rekoh.

" Pa, moguće je, pazi, razne priče kruže svetom i sve su nekako slične. U tome i jeste kvaka svake priče.", reče ujak.

" Pa, da, ali..." -

" Nećače, moja sestra nas čeka i ne bih voleo da je naljutimo. Jesam li u pravu?", reče ujak.

" Da.", rekoh, i stvarno videh njegovu sestru na verandi kako nam maše da ustanemo i krenemo na ručak.

 

III.

Nikada nisam verovao da se pred čovekom u izvesnim okolnostima, recimo u trenutku smrtne opasnosti, može odviti film njegovog života. No bio sam pak sasvim siguran da bi mi, ukoliko bih dospeo u takvu situaciju, u pamet došla neka posve svakidašnja tričarija, ili pak da bi mi glava bila prepuna onakve odzvanjajuće tišine kakva sjakti na ekranu uključenog pa zaboravljenog televizora nakon završetka programa.

I bio sam u pravu - a i nisam. Kada je Elvira sa suprotnog kraja dvorišta na mene uperila cev lovačke puške, u meni je odista počeo da se niže jedan sled slika. Ali ne film moga života, niti pak neka svakidašnja tričarija, nego jedna osobita, čudnovata povest, za koju nisam mogao da odlučim da li je to moja sopstvena uspomena, da li sam je doživeo, pročitao, ili su mi je pak samo ispričali.

Pri tom kao da sam video kako Elvira pomalo spušta pušku, nišani. Valjda ne želi da mi upuca nogu, onda neka mi radije razbuca glavu, nisam voljan da kao bogalj proživim svoj život, mišljah, no moj strah nije prekinuo unutrašnju pripovest koja je, tako sam osećao, napredovala beskonačno polagano, poput nekog starca koji dokono pripoveda uz baštenski sto, pijuckajući pritom fino piće - a to je samo povećavalo moju paniku. Zaprepastila me je mogućnost da možda neću stići do kraja njegove pripovesti.

Zatim je u brzom sledu, najpre iznutra, iz u nutrini odvijajuće priče, prasnuo pištolj, a potom sam iza sebe čuo jedan zasopljeni hropac, da bi na posletku zagrmelo oružje u rukama moje žene. Stresao sam se, no kako nisam osetio nikakav bol, okrenuh se polagano i pogledah unazad u pravcu zatomljenog zvuka. Bela pena na psećoj njušci tada je od naviruće krvi počinjala da se boji u crveno.

Pre no što sam mogao da razaberem šta se to dogodilo, Elvira je sa trema već povikala na mene: da zakopam mrcinu. Zapovest je bila toliko racionalna, da sam u svojoj smušenosti zaboravio da se pobunim, da se zgranem, nisam pohitao za njom da smesta zatražim podnošenje računa o ovoj najnovijoj ludosti. Poslušno bih i bio pošao po ašov, no tada mi je bol prodro u jagodicu prsta. Naravno, posekotina. Najpre ću to previti, odlučih.

U kuhinji je upitno podigla pogled ka meni, a ja sam tada postao svestan da mi cela utroba drhti, i da ni glasa ne mogu pustiti od sebe, pa sam pokazao krvareću ruku. I za mene samog neočekivano ostavila je ono što je upravo radila i počela je da se bakće sa mnom. Isprala je ranu hladnom tekućom vodom, natopila je parče gaze jodnom tinkturom i sa flasterom za rane pritisnula na posekotinu, a potom mi je čvrsto kružno ufačlala prst.

Već juče je videla da nešto nije u redu sa Lordom, rekla je pritom bezbojno. Još je dobro što nikoga nije ujeo. Kada je sused javio da je pronašao crknutu lisicu podno ograde smesta je znala šta treba da učini, shvatila je zašto već drugi dan pas penasto balavi i ne jede.

Oborio sam pogled. Nisam tražio da položi račun o tome zašto mi nije rekla, jer smo oboje decidno znali da ja nisam bio u stanju da učinim ono što je ona bez razmišljanja učinila. Nisam je pitao ni to nije li se možda bojala da će pogoditi mene. Bila je još sasvim mala devojčica kada ju je otac naučio da puca, redovno ju je vukao sa sobom u lov. Elvira rukuje oružjem poput snajperiste, zbog toga se i oseća bezbednom ako noću uz uzglavlje pripravi ubitačnu alatku.

Ašov mi nije ležao u ruci, smetao mi je oko prsta obmotani zavoj, zadugo sam šeprtljao ukraj bašte. Kada sam Lorda odvukao u jamu spopala me je žestoka mučnina, minutima sam bljuvao u podnožju naše kajsije, glava mi je hučala, kloparala od mnogih konfuznih misli. Odjednom mi je svega bilo do guše - no nisam tačno mogao da pojmim od čega mi je to bilo dosta.

Dok sam poravnavao zemlju u našem voćnjaku se već smrkavalo. Sastrugao sam sa ašova za njega prionule vlažne grudve, alat sam odložio u šupu i krenuo da se operem. No na tremu sam zastao. Nekako mi se nije htelo ući u kuću. Spopao me je osećaj kao da imam još nekog posla, da imam važnu, neodgodivu dužnost, koju mogu da izvršim samo u Elvirinom odsustvu, samo onda ako se izvučem iz njene sfere, ako ne računam na nju, ako nisam upućen na nju.

Premeštao sam se sa noge na nogu, rasejano sam popravljao povez na mojoj ruci, gledao sam čas na ulicu, gde se po običaju beskrajni niz kamiona jedva pomerao, a čas sam pak okretao glavu ka šupi, premeravajući koliko sam metara stajao udaljen odavde kada je ... Pa naravno, odjednom mi pade na pamet. Pripovest! Koja se odvila preda mnom, a za koju nisam mogao da razaberem jesam li je doživeo, ili ... No šta li to beše? O čemu je ona govorila?

Svim silama sam se skoncentrisao, ali nisam uspeo da dozovem ni iskricu od onogašto se tada i tamo, u užasu na mene uperene puške, odvijalo preda mnom. Ovakvog nečeg nigde nema, jedio sam se, poput osobe koju ujutro od opterećujućeg uticaja jednog teškog i u svim detaljima jasno ocrtanog sna oslobađa zvrjanje budilnika, a koja čim navuče svoje zokne već nije u stanju da se seti bilo čega iz svojih snoviđenja. Osećao sam da je sada moj grčeviti napor ono što ne dopušta da mi se u pamet vrati bilo šta od onoga što sam preživeo u kritičnom trenutku.

No, sada bi nešto trebalo popiti - odlučih - i krenuh u komšiluk kod Dežike. Ali baš kao što sam malopre zastao na tremu, sada sam to učinio u vratnicama. Opa. Sutra je ponedeljak, idem sa Elvirom na kliniku gde ćemo sa docom razgovarati o mom alkoholizmu. Još će biti kadri i da mi uzmu krv, još mi samo fali da u njoj pronađu alkohol.

Odgegao se nazad. Da bih razvukao vreme povukoh se do moje radionice, stavio sam katanac, a ključ ubacio u džep. U drugim prilikama nisam uviđao potrebu za tim, ali sada kada Lorda više nema... Premišljao sam se ne bi li trebalo da uzmem i samostrel, ali sam procenio da za sad nema potrebe za tim.

Tama je bivala sve gušća, već se i par zvezda videlo iznad drveća. Duboko sam udahnuo i ušao u kuću.

Pre no što sam zaspao najpre sam mislio o tome kako bih hitno trebao da nabavim jednog psa pre no što iznova otputujem, neka se malo navikne kod nas, a potom pak o tome da će mi možda ipak u snu iznova doći ona čudna povest... u kojoj... da, u kojoj je valjda bio jedan pas, jedan veliki vučjak, u dlaku isti kao ...

Ujutro sam se probudio sa blagom glavoboljom. Sad bi dobro došla jedna kafa, odjednom sam poželeo našu staru jutarnju procesiju, kada se Elvira sa dve pušeće šolje zavukla nazad kraj mene, kako bismo je zajednički posrkali. Bila je u stanju da se probudi 20 minuta ranije radi ove petominutne idile. Dođavola, zbog čega se sve tako iskvarilo, besneo sam, ili pre tužbalisao, žurno navlačeći na sebe kućnu odeću, kako bih pre polaska još mogao da nahranim stoku.

U autobusu smo oboje bili neuobičajeno mučaljivi. Sedeli smo turobna lika, poput dvoje neizlečivih bolesnika koji su načisto sa bezizlaznošću svoje situacije. Isti smo utisak izazvali i na klinici dok smo čekali u hodniku.

Nakon što se predstavio, doca nas je posadio da sednemo i dosadno je govorio o tome kako je alkoholizam jedna neželjena društvena pojava, koja je u tolikom i tolikom procentu porodica uzrok zahlađenju među parovima, u toliko i toliko slučajeva dovodi do razvoda, itd, itd. Ali naše će društvo učiniti sve da pomogne onima koji ... bla, bla, bla... Potom je promenio ton, okrenuo se ka meni i upitao me kolika mi je uobičajena dnevna doza. To me je toliko iznenadilo, da sam samo izbečio oči, nisam umeo da odgovorim. Nabrao je obrve, nije silio stvar. Ispružio je ruku sa dlanom okrenutim na gore i zatražio da ja položim svoj na njega. Osetio sam da je njegov dlan blago oznojen. Potom mi je zasvetlio u oko, gumenim čekićem mi je pokucao po kolenu i zatražio da sklopljenih očiju spojim svoja dva kažiprsta. Poslušao sam ga bez reči, pazivši dobro da me ne iznervira ovolika količina gluposti.

Na osnovu čega tvrdite da vam je muž alkoholičar - iznanada se obratio Elviri, koju je slično meni iznenadilo iz nenadanog pravca pristiglo interesovanje. Pošto sam pak ja ostao dužan za odgovor, ona se pribrala i izjavila da sam poslednji put do poslednje pare propio svoju mesečnu platu. A koliko zarađujem, upita ovaj put mene, no smesta je i odmahnuo rukom da ništa ne treba da kažem. Značajno me je gledao u oči iznenadivši me svojim novim pitanjem još i više negoli prethodnim. Da li bih imao nešto protiv toga da me on podvrgne hipnozi i tako nastavi pregled? Molećivo sam pogledao Elviru, ona je slegla ramenima, a ja sam u svojoj zbunjenosti našao da kažem da nemam ništa protiv.

 

IV.

Na početku našeg braka moja žena je pila više od mene. Ako se izuzmu dve flaše piva dnevno, bez kojih bih zapadao u depresiju, mogao bih za sebe reći da sam bio potpuno čist. Vodu nisam pio jer mi se tada, posle dušegupki, posle najveće nemačke ekstaze, voda gadila, gadilo mi se mnogo šta, gadila mi se zemlja, i vazduh mi se gadio, i sunce mi se gadilo. Onda sam se odlučio da pijem pivo, i to nemačko, uprkos tome što su se bombardovani Englezi opijali onim sa Irskog ostrva. Znam da su me Englezi mrzeli zbog toga, ali pošto svoju mržnju nisu pokazivali, trudeći se da budu iznad toga, mogao sam na miru da im prkosim. Doduše, ni sam ne znam da li sam im prkosio, ili sam ipak uživao u tom jebenom nemačkom pivu i nisam mario ni za čim, pa ni za time koliko je pila moja žena. A ona je pila muški, kao gorštak. Tada sam, pomalo zajedljivo, razmišljao u sebi, kako je među Škotima sve teže napraviti razliku od muškaraca i žena. Ne znam da li su svi njihovi muškarci ličili na žene ili su sve njihove žene ličile na muškarce. Svejedno, nešto je tu bilo čudno. Onda sam pomislio kako je život dovoljno dug da rasvetli mnoge stvari.

Posle nekoliko godina, stvari su se okrenule. Žena je prestala da pije, a ja sam dve flaše dopunio sa još osam. Razmišljao sam kao sve tvrdice, ako je moja žena prestala da pije viski, to znači da sada mogu uživati i njen deo. Shvatio sam to kao poklon. Ako je ona odustala, to znači da je odustala u moju korist. Nisam siguran da li je i ona isto tako videla sav taj preokret.

" Možda bi trebalo da se malo odmoriš od toga.", rekla mi je moja žena. Dobro se sećam tog razgovora.

" Od čega?", pitao sam je.

" Ne znam, razmišljala sam o deci.", rekla je moja žena.

" Kakvoj deci!?", rekoh.

" Ako bi i ti prestao sa pićem, onda bi smo mogli da razmišljamo o deci.", rekla je moja žena.

" Znači ti si prestala da piješ kako bi mogla da mi kažeš to što mi sada govoriš.", rekoh.

Onda je moja žena prestala. Ja nisam tražio da nastavimo sa pričom. Nastavio sam da pijem kako sam i pio. Ništa nisam menjao. Zamišljao sam sebe kao neko čudovište koje je živelo samo od piva. Onda bi se to čudovište vucaralo po državama ponosnim na svoja piva. Svaku bi od njih pre ili kasnije, ostavljalo u užasnom stanju, dakle bez njihovog ponosa, bez kapi piva. Ponekad bih se od toga glasno smejao. Čak sam smislio i jednu rečenicu koju bih u tim prilikama često sebi ponavljao: Evropljani, sve ću vam popiti!

Onda su došla deca. Jedno, pa drugo, pa i treće. Dosta je od mene. Sa pivom nisam ni časa prekidao. Nije tu imalo šta da se prekida. Deca su rasla i odrasla. Onda su otišla svojim putem. I moja žena je otišla svojim putem. Umrla je. Umrla je baš kad joj se ispunilo sve što je želela. A nije mnogo želela. Uostalom, ko zna šta je sve želela, ali nikad neću zaboraviti njen smešak koji je ostavila za sobom. Dovoljno sam je poznavao, da bih mogao izjednačiti taj njen samrtni smešak sa onim što ga je na početku našeg braka pravila posle svršavanja. Volela je seks, viski, decu. Mene je takođe volela. Ali nisam računao na to da će me tako brzo napustiti. Mislio sam da je bila žilavija. Ispostavilo se da nije. Za sebe sam mislio, da ću otići pre nje, ali evo me i dalje na nogama gde slušam tehno muziku u svojoj kući i ponašam se kao najgori mogući klinac. Tek kad čovek ostari, kada postane dovoljno star, može da razume suštinu detinjstva. Mnogi se varaju kad misle kako bi se u mojim godinama trebalo znati gotovo sve o životu, ali se grdno varaju, jedino što se u mojim godinama može sa apsolutnom preciznošću reći jeste da je život nerazumljiv. Ali to se ne može znati dok se ne stupi u moje godine, tek posle devedesete, oči se otvaraju, čovek progledava, jer do tada ne zna ništa pouzdano ni o čemu. I ne zna šta zapravo znači prava komocija.

Ali ja sada to znam. I zato ne radim ništa osim što pijuckam. Ali ne više pivo. S njim sa završio onog trenutka kad je moja žena sa smeškom zauvek zaspala u fotelji. Počeo sam njeno piće, počeo sam viski. I mogu reći da je kul.

Sve svoje prijatelje sam nadživeo. Ostao mi je samo još jedan, ali dosta mlađi od mene. On je lekar. A lekare sam uvek pomalo prezirao. Pezirao sam ih zato što su bili dosadni i beživotni, iako su se stalno bavili nečijim životima. Ovaj je mogao da mi bude prijatelj zato što sam uživao u njegovoj dvostrukoj ličnosti od kojih je jedna bila opsednuta baletom. Da, često bi nakon posla navraćao do mene, nasuo sebi viski, i potom bi, pošto mu se malo zagreje stomak, odigrao jednu tačku iz njegovog repertoara. Nikada u svom životu nisam mnogo mario za baletom, ali njegovi pokreti su me oduševljavali, uopšte njegovo telo, koje je i u šezdesetim ostalo gipko i vitko. Svaki put kad bih ga gledao, prisećao bih se svojih vršnjakinja, budućih i propalih balerina, koje su u to vreme bile na velikoj ceni u Beogradu među muškarcima. Ja nisam bio od tih muškaraca, sviđale su mi se neke druge devojke, punačke, i sa barkonim stražnjicama.

Onda je lekar zastao usred plesa. Bio se potpuno ukočio. Potom se opustio i prišao mi, pogledao me u oči.

" Ti si trideset i više godina stariji od mene, ali i moje vreme ističe.", rekao je.

" Tek kad prevališ devedesetu, počinje pravi život.", rekao sam.

" Hoćeš li da čuješ moju poslednju želju pre nego što odem u penziju?", rekao je.

Delovao mi je pomalo čudno, nikad ga nisam video u ovakvom izdanju. Da li mu je taj njegov balet pomrsio konce? Da ga nije u međuvremenu spopalo staračko ludilo? Ali on mi nekako nije delovao kao neko ko će tek tako poludeti. Istina, psihoanalitičari su gotovo redovno ludi i čitava ta priča sa psihoanalizom je jedno govno. Ali ja njega nisam doživljavao kao govno, zahvaljujući baletu, za koji sam takođe mislio da je jedno govno, ali ne i u slučaju mog prijatelja. Moj prijatelj je u tom smislu bio potpuni amater, i zbog toga mi se i sviđao. Zapravo, sviđalo mi se kod njega to nešto između gde je hobijem ismejavao profesiju, i profesijom ismejavao hobi. Što se tiče mene, podjedanako sam mrzeo i hobi i profesiju, ne samo njegovu, nego svačiju. Hobi je za one koji hoće neosetno u smrt, a profesija za one koji žele da profesonalizuju i samu smrt. Sve u svemu, ne zna se koji je se više plaše.

Potom sam se malo promeškoljio u fotelji.

" Da čujem.", rekao sam.

" Ali ne mogu to tek tako da ti kažem.", rekao je.

" Slobodno reci, prijatelji smo, sve što mogu da učinim za tebe, učiniću.", rekao sam.

" Da li si nekada u svom životu bio hipnotisan?", rekao je.

" Hipnotisan!? Pa sav svoj život sam provodio u hipnozi do pre neku godinu, a onda je to prestalo, nestala je hipnoza i sada znam na čemu svet počiva, sada mi je sve jasno.", rekao sam.

" Mislio sam na klasičnu hipnozu, da li si odlazio na seansu kod nekog psihijatra?", rekao je.

" A što, ti bi da me hipnotišeš?", rekao sam.

" Da, to bih voleo, ako nemaš ništa protiv, jer ako imaš, ne mogu te hipnotisati, to je pravilo, ako ne želiš da sarađujemo, onda nema ništa od hipnoze.", rekao je.

" Da ti kažem nešto, meni je svejedno, sada mi je zaista svejedno za bilo šta pa i za tu tvoju hipnozu, ali ako ti to nešto znači, onda me hipnotiši, i uživaj.", rekao sam.

Onda je on seo ispred mene i počeo da mi nešto govori. Pridržavao sam se njegovih uputstava, ali sam ga zamolio za samo jednu stvar, da usput mogu da pijuckam viski. On je rekao , da to nije uobičajeno, ali da nije nikakav problem. I onda je on krenuo sa hipnozom a ja sa viskijem. Nikada nisam voleo da spavam poslepodne, i uopšte, u čitavom svom životu malo sam spavao. Mislio sam da je to čisto gubljenje vremena i još uvek stojim iza toga.

Ali sada mi se nešto baš prispalo. Ne sećam se da sam ikad ranije osećao ovoliku težinu u kapcima. Spuštali su se sporo ali sigurno. Pomislio sam da se trgnem iz sna i da se izvinim prijatelju što sam na trenutak zaspao, ali nisam bio u stanju, u stvari toliko mi je bilo lepo zbog čega nisam video razloga da se budim. Ako mi je on stvarno prijatelj, on će to razumeti.

Kada sam otvorio oči, malo sam se zbunio kad sam video svog prijatelja ispred sebe.

"Otkud ti ovde?", rekao sam.

Onda sam osetio kako me blago šamara po obrazima. Nije mi sviđalo to što mi radi, ali nisam imao snage da ga sprečim. Onda je on prestao. Video sam smešak na njegovim usnama.

" Gotovi smo.", rekao je.

" Sa čime?", rekao sam.

" Malo smo putovali.", rekao je.

" Da, samo što sam ja izgleda većinu puta prespavao, izvini zbog toga.", rekao sam.

Onda sam se sasvim razbudio. Gledao sam ga, a on je ustao i počeo svoju novu tačku. Pravio je piruete kakve do sada nisam video. Izgledao je mnogo veštiji. Onda sam mu aplaudirao. On je nastavio sa svojom tačkom. Malo kasnije se zaustavio.

"Da li se sećaš od čega je tvoja žena umrla?", rekao je.

" Naravno, kako se ne bih sećao. Metak joj je prosuo mozak.", rekao sam.

" Da li se sećaš ko je pucao?", rekao je.

" Toga se više ne sećam, ali čini mi se da je pištolj bio u njenoj ruci dok je ležala na podu.", rekao sam.

" Otkud joj pištolj?", rekao je.

" Koliko se sećam, to sam se i ja pitao.", rekao sam.

" Zar joj nisi ti stavio pištolj u ruku?", rekao je.

" Tih detalja se više ne sećam.", rekao sam.

Onda se prijatelj zacenio od smeha i nastavio sa svojom tačkom. Uživao sam u njegovim pokretima i s vremena na vreme mu aplaudirao.

 

V.

Najviše me je uznemiravalo to što se ničega nisam sećao, a Elvira pak nije bila spremna da oda nijedan detalj. Koliko god da sam pokušavao da ispipam stvar, ona bi uydignula glavu, zauzimajući na licu izraz koji odaje poznavaoca velike tajne.

I ma koliko da sam se naprezao, uspeo sam da se prisetim samo da me je doca aplauzom probudio iz hipnoze i da sam taj zvučni efekat usnio u svojoj uobrazilji poput pokatkadašnjih zbivanja u zoru, kada mi se uz glavu oglasi budilnik, a kada u mojim snovima lučku maglu zapara brodska sirena, ili se pak oglase noćne sirene za vazdušnu opasnost. Iz nutrine sam čuo aplauz i – kao i u zoru – nisam baš želeo da primim k znanju da je to spoljni nadražaj i da bi priličilo da se na njega probudim.

Doca se široko kreveljio i minutima nije prozborio ni reči. Pa, to bi bilo sve – rekao je onda kada je procenio da sam potpuno došao k sebi. Potom je ustao, zahvalio nam se na poverenju, rukovao se sa mnom i krenuvši prema vratima i meni jasno stavio do znanja da smo otpušteni. Očekivao sam da će ga Elvira odmah obasuti prigodnim pitanjima o detaljima terapije – koliko puta dnevno, koliko dugo, u kojoj količini, pre ili posle jela, kakva su propratna dejstva i kada opet da dođemo – no na moje čuđenje nju ništa slično nije interesovalo, zahvalila se doci na pomoći i mi smo se već obreli van ordinacije. Pomislio sam da su se o svemu dogovorili dok sam ja bio u hipnozi.

Neko vreme sam muževno ćutao, nisam želeo da odam svoju znatiželju, no nakon toga, na autobuskoj stanici, više nisam mogao da izdržim. Ona je na prkosno uzdignula glavu i izjavila da je za sve dobila precizna objašnjenja.

Pa dobro. Do večeri sam se suzdržavao, no posle večere sam započeo iznova. Ipak, šta sam rekao kada nisam bio pri sebi, jesam li uopšte govorio o nečemu i šta je iz toga doca ustanovio…

Nemo je sedela piljeći u već ispražnjeni tanjir, a potom je beskonačno prebirala viljuškom po na ivicu tanjira odvučenim ljuskama paradajza. Počeo sam da gubim strpljenje i upravo sam hteo da ustanem, kada je ona duboko uzdahnula i u uzdahu zahuknula da nisam alkoholičar već da je problem od toga daleko veći.

Aha. Zahvalio sam se na ukusnom đuveču i izašao u radionicu.

I mada tu nikada nije dolazila za mnom, sada sam ipak za sobom navukao rezu na vrata. Po navici sam u ruke uzeo svoj samostrel, ali nisam imao ni snage ni volje da ga napnem i podignem radi nišanjenja. Premeštao sam se sa noge na nogu, a potom sam se skljokao na moju uzdignutu stolicu, ređao sam alat po pultu, uzeo sam u ruku lovački nož i spustio ga nazad. Osetio sam blagu mučninu, pomalo mi se vrtelo u glavi, preda mnom se mračio svet. Delovalo je kao da je moja radionica trošna barka, koja se promašivši cilj njiše po ustalasanom moru. Ovaj na mene nasrnuli vihor već je počinjao da čili, kada sam neočekivano pronašao jedinu čvrstu tačku. Odjednom mi je palo na pamet da sam par meseci ranije, pre jednog mog povratka kući, kupio jednu bocu skupog viskija, s tim da na njega jednom pozovem Dežiku, kojem sam bezbroj puta popio mnogo smrdljive komovice i nakiselog vina, da gucnemo jednom nešto plemenitije, retko kušano. Tu bocu sam sakrio tu negde, u strugotinu, ili ispod tezge sa stegom, ili uopšte gde li. Misao me je naelektrisala, snaga mi se povratila, skočio sam i počeo grozničavo da tragam. Još nisam znao hoću li sam popiti sve, ili ću pak zaista pozvati mog komšiju, kao što sam to i planirao, možda ću je – a ta ideja je i mene iznenadila – uneti u kuću, izvaditi iz vitrine najlepše čaše i mali srebrni poslužavnik, valjda ću u frižideru naći i leda, ukusno ću sve aranžirati i ući u spavaću sobu. Elvira je već odavno oprala posuđe, čak se i istuširala, doneo sam joj neki na osnovu reklame zaželjeni mirišljavi šampon, neće, dakle, biti mirisa jeftinog sapuna, ona već leži u krevetu i gleda televiziju, ja ću se pojaviti sa poslužavnikom, na njemu je boca plemenitog pića, dve čaše, kockice leda u posebnoj posudi, upaliću stojeću lampu, isključiću televizor, staviću ploču…

Da, ali gde je viski?

Čeprkao sam po strugotini, prevrtao prazne sanduke i kutije, premetao iza baštenskih alatki, legao na stomak kako bih zavirio ispod tezge, popeo se na vrh gomile dasaka, odlazio od ćoška do ćoška, sagibao se i vrteo.

Posle toga sam se odjednom okanuo tog komičnog baleta. Okanuo sam se jer sam imao utisak da sam ove pokrete već video tamo kod doce, pod hipnozom, da sam na jeziku već osetio ukus viskija… Ludost – odlučih – i nastavih potragu, ali ovaj put sam već sistematičnije ređao u obzir dolazeće zakutke, napredovao sam metar po metar, obazrivo sam otkrivao skrovišta po budžacima, logičkim putem sam isključivao isključiva i probabilisao verovatna mesta. Tako sam se snažno koncentrisao i toliko sam se zadubio u potragu, da nisam čuo ni pseći lavež iz susedstva, niti grubi muški glas sa ulice.

Tek kada sam konačno pronašao brižljivo skrivenu bocu, kada sam je podigao visoko kako bi svetlost gole sijalice prošla kroz tamno piće, tek sam tada postao svestan da neko već duže vremena urla na našoj kapiji.

Gospode bože. Stigao je.

Stigao je kao što je grafikon i nalagao. Stigao je i sa svojim ogromnim kamionom stoji tu na ulici pred našom kućom, turira motor, crni oblaci izduvnih gasova se kotrljaju u naše dvorište, zagušljivi smrad se uvlači u kuću, uzalud su zatvoreni svi prozori i vrata, uzalud su spuštene roletne, uzalud smo sa unutrašnje strane okačili ćebad preko svakog otvora, jer kamion riga rasplinutu otrovnu maglu sagorelog dizel-ulja koja se provlači kroz najmanji otvor i najmanju pukotinu, progriza sebi put kroz drvo, staklo i zid, upija se u nameštaj, krevetninu, više je nemoguće izvetriti je, zavlači nam se u kožu i ispod kože, iznajmljuje nam nozdrve kako bismo je osećali i onda kada više ne bi trebalo, prianja za rese naših disajnih puteva, seda na bronhije, u plućne alveole da je ispljuvcima iskašljavamo, taloži se u jetri i bubrezima i upija, upija u mozak, upravlja našim mislima, kako nikada više ne bismo mogli da činimo ono što želimo, već samo ono što hoće on, gospodar ogromnog kamiona, koji se uvek pojavljuje kada to grafikon diktira, pojavljuje se i turira motor, izlazi iz kabine, prosipa pred nas smeće, šutira i drma kapiju, ubacuje u naše dvorište svoje prazne flaše i prljave krpetine, nabada prazne čaše od jogurta na mala koplja kapije, usipa umorno ulje u naše poštansko sanduče, urlajući psuje i pljuje i potom zapišava stub ograde, a sve to samo zbog toga što je – kada je po prvi put tu ispred nas purnjajući zastao i baš tu istresao na zemlju opušcima prepunjenu pepeljaru, a potom pak zalupao na vrata da mu svežom vodom napunimo flašu – Elvira zagrebala po njegovom licu, zamalo mu iskopavši oko. Da tada Lord nije upravo bio pušten i da minut docnije nije tutnjeći krenula povorka kamiona, ko zna šta bi se dogodilo, ovako je on brišući okrvavljeno lice samo urlao: u najskorije vreme on će ovo naplatiti, naići će on još ovamo, grafikon je gotov i datumi su u njemu utvrđeni za godinu dana unapred, doći će i zapaliće kuću sa nama zajedno, pa od tada Elvira spava sa puškom kraj uzglavlja i zbog toga ja tamo u tuđini drhtim da mi žena jednom poput besnog psa ne odstreli ogromnog gospodara kamiona.

Spustio sam bocu viskija, uzeo samostrel. Nategao sam ga i u žljeb smestio svoju najbolju strelu. Ugasio sam svetlo, povukao samn rezu na vratima i sa velikim elanom ih ritnuo, tako da su se širom otvorila.

O događajima koji su usledili do dana današnjeg ne mogu da donesem odluku - jesu li se odigravali u nutrini, duboko u meni, baš kao i ostale osobene povesti kojih se kasnije nisam mogao prisetiti, ili su se pak zbivali izvana, u stvarnosti - sa mnom ili pak sa nekim drugim, sa onim koji predstavlja mene u mojim snovima i koji u hiljadu likova čuči u dubini moje svesti.

 

VI.

Sa vrata sam odmahnuo prijatelju. Nekako sam znao da je to mahanje, moje poslednje mahanje. Osetio sam nešto u ruci. Osetio sam kako je ona odlučila da zauvek odustane od takvih pokreta. Moja ruka je odlučila da više nikoga ne pozdravlja. Ispraćajući pogledom svog prijatelja, kako se u pravilnim razmacima sve više gubi iz vida, pokušao sam još jednom da mu mahnem, ali ruka me više nije slušala. Ništa me više nije slušalo.

Još neko vreme sam stajao u dovratku i gledao u travu. Nisam mislio ni o čemu. Malo kasnije, pade mi nešto na pamet. Rekoh sebi, idem na spavanje. Krenuo sam u svoju spavaću sobu i tamo sam zastao nad svojim krevetom. Onda sam zapalio cigaretu. Potom sam iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio pljosku viskija. Pušio sam, pijuckao i gledao u svoj krevet. Povremeno bih stavljao pljosku u ruku među čijim je prstima dogorevala cigareta kako bih ovu drugu mogao da provlačim kroz retke vlasi kose.

Naglo sam počeo da se znojim, ali nisam previše mario zbog toga. Nastavio sam da buljim u krevet usput otpijajući kratke gutljaje. Iznenada sam osetio mučninu od tog pogleda na sopstveni krevet. Nekada sam govorio za krevet da je to najveće ljudsko otkriće. Tada sam bio mlad. Sada sa skoro jednim vekom u sebi ne mislim tako. Ne, nema to veze sa strahom od smrti. Ne. Nema to veze ni sa čim. Samo znam da je najveći čovekov neprijatelj upravo ovaj krevet i svi kreveti ovog sveta. Osvrnuo sam se i pogled zaustavio na vratima. Krenuo sam prema njima. Nisam znao gde sam pošao. Pustio sam noge. Izašao sam u dvorište i pogled usmerio ka garaži. Bilo je dva iza ponoći. Vreme jezive tišine. Otvorio sam garažu i upalio svetlo. Predamnom je bljesnuo, doduše sav prašnjav, kamion u koji nisam seo više od trideset godina. Stari dobri Džejms. Isti onaj s kojim sam počeo karijeru "patrijarha života". Isti onaj iz koga sam kukavički gledao kako moju najveću ljubav života gurnuše sa stene u provaliju. Isti onaj koji je moja žena mrzela toliko da je i mene omrzla.

Ali taj bljesak, ta prašina po njemu, povratila mi je snagu. Kao da sam ga čuo gde mi govori kako život itekako postoji. Uskočio sam u njega na isti način kao onda kada to beše prvi put. Okrenuo sam ključ u bravi i Džejms se iz prve oglasi. Udario sam šakama po volanu i uzviknuo: "Reci druškane, gde idemo!?".

Izvezao sam ga na ulicu i krenusmo levo.

" Slušaj, ne znam koji su tvoji planovi, da li bi voleo neko posebno mesto?" Kamion je uzvraćao jednakim glasom, bučno i pouzdano.

Osvrtao sam se okolo, okretao volan, menjao brzine.

" Znam gde bi smo mogli. To je mesto koje bih voleo da ti pokažem. To je grad čiji asfalt još nisi osetio. Jedan od dva tri na svetu zbog koga bi vredelo zaplakati. Berlin. Da, tako se zove taj grad. Preživeo je razna govna. Bio je star, ne toliko, ali dovoljno da umre jednom za svagda, ipak mu se nije dalo, imao je jako srce, baš kao i ja, i najednom je postao, znaš šta je postao, dečak. Baš tako. Dvaput se rodio. Poput svetaca. E, tamo bih te odveo, pa šta kažeš?". Džejms je radio svoj posao. Mogao sam da prepoznam po zvuku motora da nije imao ništa protiv. Onda sam stisnuo gas i skrenuo u poprečnu ulicu za izlazak na auto-put. Vozio sam bez milosti. Džejms i ja smo grabili ka životu kao izgladneli pacovi.

Još uvek nisam znao zbog čega sam se odlučio na ovaj put. Nisam znao ni zbog čega se osećam tako zadovoljno. Nisam ništa znao. Ako sam nešto želeo od života to je bilo ovo osećanje matorog dečaka. U mojim godinama izbori se prikupljaju u jedan. Umreti. To je sve što je preostalo. Nikad se ne bih vratio u svoje rano detinjstvo. Nikad se nigde ne bih vraćao. Ovo što sada radim je odlazak. Odlazak u dečaštvo. Za obe stvari potreban je podjednak napor. Onda ako je već isto, rekoh Džejmsu, " Budimo dečaci."

U Doveru smo to uveliko bili. Kamion i ja. Dečaci što jure u susret dečaku.

Dok su nas prebacivali trajektom, setio sam se da sam mnoge stvari iz svog života zaboravio. Ne znam zašto sam se sada setio tih stvari koje sam već bio zaboravio. To nije dečački. To iznenadno sećanje, bili su poslednji ostaci moje starosti. Kamion je ćutao. Ja sam u sebi nastavio sa pričom. Nešto je kuljalo iz mene, neko đubre. Na primer kao: Eh, da je moja pokojna žena ovde sa nama. Ili moji prijatelji koji su takođe odavno upokojeni. Da ne govorim o ostalim mrtvacima koji su mi se vrzmali po glavi.

Na La Manšu su mi se udvajala osećanja. Znao sam mnogo o životu, čak previše, bio sam star, i u isto vreme nisam znao šta ću više sa svojim životom, baš kao pravi dečak. Mogao bih svuda.

Taj kanal me je na momente užasavao. Kao da je hteo da nešto što je moguće na sve načine učini nemogućim. Ali onda sam kao svako dete rekao, istina, to me boli, ali zanemariću. Zanemariću sve. Kamion je i dalje ćutao.

Onda smo se iskrcali. Bilo je to tumbanje. Potom sam u kabini uzviknuo: " Ne brini!".

Dečak-grad bio je sve bliži. Bliži nego ikad. Onda sam to pokušao da objasnim svom jedinom preživelom prijatelju. Jako me je uzbuđivao razgovor sa mašinom. Ljudi su već nešto drugo, čim počneš s njima neko uvek pogreši. Ovako, sa svojim kamionom kao sa ženskom pre sedamdeset godina. Ništa ne znamo o životu jer smo u životu. Dobro se sećam tih dana bez ikakvog smisla i koristi. Takve dane sam najviše voleo. Mislim da je i ovaj naš put, ova odluka, ovo jutro, kišno i blatno isto to - bez smisla i koristi.

Pri ulasku u Berlin zaustavio nas je jedan drot. Ko zna šta je on mislio, ali po onome kako nas je gledao, nije obećavao previše. Možda je mislio da su Saveznici ponovo došli, ili da su u pitanju neke lude. Rekao mi je da se brine za mene jer sam već u godinama i kako nije sasvim siguran da sam sposoban za vožnju. Uzvratio sam mu kako on nije sposoban da razume u čemu je reč. Onda sam ga pitao: " Da li si ti sposoban za ono za šta misliš da si sposoban?". On se zbunio, i želeći da sakrije to, pustio nas je. Posle tog govnara, zaključio sam da su najgore godine, srednje godine. Tada stvarno ne znaš ništa, ali to nikako ne možeš da shvatiš. Srednje godine su stvarno jedna sićušna i neprimetna smrt. U tim srednjim godinama isplivavaju sva čovekova govna. I tačno je, sredina je smrt. Kao La Manš, kao trajekt, kao vreme kada čovek napokon treba da se skrasi na jednom mestu. Pljunuo sam kroz otškrinut prozor. A onda sam još jednom pljunuo.

Ostavljali smo ulicu po ulicu iza sebe. Okretali smo se u krug kao izgubljeni. Nismo brinuli o tome kuda idemo. Onda sam osetio žeđ. Bila je to najveća žeđ u mom životu. Zaustavili smo se pred jednom birtijom gde su mnogi mladi doručkovali u luljaškama sa nogama podignutim na stolove. Pronašao sam jednu ljuljašku i zaseo. Stigla je krigla "Berlinera". Ispio sam je iz dva cuga. Onda sam otišao po doručak i ponovo se uvalio u luljašku. Žvakao sam i gledao preko ulice.

Malo posle, prišao mi je jedan momak. Pitao me je da li je onaj tamo kamion moj. Potvrdio sam i nastavio da žvaćem. Seo je pored mene i pitao me odakle dolazim. Momak mi se svideo, pa sam rešio da mu kažem. On je rekao, kako je oduvek želio da vidi Škotsku. Rekao sam mu pa što je nije video. Onda je on rekao kao je imao raznih problema u životu, i kako bi se oni pojavljivali uvek onda kada bi on rešio da negde otputuje. Onda sam mu rekao zašto ovog trenutka ne krene. To je uvek tako dok ne kreneš. Problemi su kao muve. Idi sad, sad idi, i muve će ostati ovde, ja ću ih čuvati. Onda je rekao da je danas imao baš loš dan. Ja sam mu rekao da je svaki dan, loš dan. On se nasmejao. Nasmejao sam se i ja. Smejali smo se sve dok on nije rekao da je danas dobio dete. Onda sam ja prasnuo ponovo u smeh. Prekinuo me je kada je rekao da je veoma srećan. Tada sam se uozbiljio. Onda sam mu rekao da je to stvarno tužna vest. Nakon toga video sam kako se izbuljio u mene. Rekao mi je, kroz suze, bile su to poštene suze, kako mu je danas umro otac. Ponovo sam prasnuo u smeh. A onda sam zaplakao. Privukao sam ga sebi i poljubio ga u čelo. Pitao sam ga kako se zove. Rekao je da se zove Tim. Rekao sam mu kroz plač, da nikako ne pomisli kako ga sažaljevam, rekao sam mu da mi je svejedno bilo plako, bilo se smejao. Onda sam ponovo prasnuo u smeh i tako smejući se otišao do kamiona i upalio ga. Odmah potom sam se vratio Timu i pitao ga da li zna da vozi. On je rekao da zna. Onda sam mu rekao, vidi, Time, mislim da bi bilo najbolje da se malo provozaš mojim kamionom. Tim je bio zbunjen, ali je ustao i otišao do kamiona. Onda me je pogledao. Kao da je hteo da me pita nešto. Doviknuo sam mu: "Vozi dok možeš."

Tim je nestao niz ulicu. Malo kasnije, krenuo sam svojim putem. Nisam znao koji je moj put, ali nisam zastajao. Usput sam šutirao kamenčiće. Skoro da sam zaboravio na Tima i svoj kamion. Zabio sam ruke dublje u džepove i nastavio dalje. Ako bi me neko gledao otpozadi, mogao bi da vidi kako se moja prilika sve više umanjuje, toliko da se u jednom trenutku gubi iz vida, postaje neznatna, nevidljiva. Baš onakva kakva je i trebala da bude.

 

VII.

O ovome sledstvenim i u mojoj svesti nejasnim, kao kroz maglu invociranim događajima, do dana današnjeg ne mogu da donesem odluku - jesu li se odigravali u nutrini, duboko u meni, baš kao i ostale osobene povesti kojih se kasnije nisam mogao prisetiti, ili su se pak zbivali izvana, u stvarnosti - sa mnom ili pak sa nekim drugim, sa onim koji predstavlja mene u mojim snovima i koji u hiljadu likova čuči u dubini moje svesti. Ili pak sa onim na koga misli Elvira, kada duboko zadubljeno iz naturalno-medicinskog leksikona nadugačko čita odrednicu o regresivnoj i reinkarnacionoj hipnozi.

Károly D. Balla: I., III., V., VII.
Slobodan Ilić: II., IV., VI.